Prvo ide sve kako treba. Ali ti nemas pojma jer ti je prvo
i slusas strucnjake...eventualno majku. Dodju i reci, i osmesi,i
sintni nestasluci. U nekim momentima se ponosis. Poredis pa ti deluje i
jako napredno. Savladavate zajedno etapu po etapu. Onda izostanu reci.
Za njima pogledi i osmesi nestanu i krene borba. Borba izmedju tebe i
tvog deteta. I sa celim prokletim svetom koji te ne vidi.Sistemom koji
te ne prepoznaje. Ono sto je delovalo tesko dok je imao mesec ili dva sad izgleda smesno i eoonima daleko iako je prosla mozda godina...ili godina i po. Onda te strucnjaci uveravaju da je sve
ok i da je lenj...decaci su takvi. Ali ti primecujes da ti ludis. Ne
odaziva se i ne raduje ti se. Ne pruza vise rukice ka tebi. Ne
interesuju ga igracke. Vrti tockice. Majka vise ne zna sta da ti kaze i
unosi paniku bez reci. Onda prvi put pokrije usi i ti znas sta je. Znas
ali odbijas. Prvi strucnjak koji izgovori na glas tu rec za tebe je
saralatan. Nema pojma i lupeta. Onda krenes redom po svim mogucim
ordinacijama za koje si cuo.Jos dugo odobravas i usvajas samo one iskaze
koji su zapravo eufemizam za realnost. Ljudi se krste dok idete ulicom.
Nazivaju te losom majkom. Ti si kriva. JA sam kriva. Presabiras sta si
radio u zivotu da do ovoga dodje. Pare lete. Placas,kupujes,menjas
ishranu,menjas navike...citas,slusas... niko ne razume. Niko ne
pomaze...niko ne moze da objasni. Onda godinama sanjas da ti prilazi sa
osmehom i izgovara " ne placi mama samo sam se salio". Ali to se ne
desava. I mrzis sto izgleda kao da je sve ok. Pa analiziras druge poremecaje...daun se vidi, cerebral se vidi...mozda bi bilo lakse da ne izgleda prokleto kao da je sve
u redu. Pa napravis jedan korak,dva...6 meseci idemo napred! Tako je
decace mozemo mi to! Al onda dodje jesen...pa naucis sta je jesenja
regresija...svaka promena vremena...smena godisnjih doba...pun mesec... i
tako do kraja zivota.
A najgore...najgore je sto neces moci u miru ni da umres...
A najgore...najgore je sto neces moci u miru ni da umres...
